Jedan običan martovski dan, iliti poslednja šetnja Virdžinije Vulf

0
500
Foto: Myriam Zilles - Pixabay

Foto: Myriam Zilles – Pixabay

 

Jedan običan martovski dan, iliti poslednja šetnja Virdžinije Vulf

Odsekla sam jezik pisaćoj mašini
Mojoj najstarijoj i najvernijoj ljubavnici
Poslednja pisma adresirala sam na poslednje dobre duše
Štap mi je u ruci legao kao pero
Šešir mi nije ni bio potreban
Ali nikakve navike ne mogu nas sprečiti da postanemo pritoke
Kad za to kucne čas

Gospođo Dalovej, večera vam je bila predivna, zaista predivna
Ali moj prijatelj se već ulio u svoj izvor
Pa moram da ga sustignem
Nećete verovati, zaboravio je naše kamenje, nesrećnik –
Povredio se u ratu, znate, ranjen u dušu –
A ja sad idem da mu ih vratim
Good night, good night,
Let me go gentle into that good night
Možda se ponovo sretnemo kada vas more pozove

Džepovi su mi puni kamenja:
Sivi, grub kamen lažnih poslednjih dana
Mermerne krhotine našeg parčeta neba od kog ni temelj nije ostao
Kada su pale bombe
A nađe se i po neki belutak koji miriše
Na predele slikane čajem, na tajne poljupce
I na prvi put kada sam poželela da umrem

Ostavljam štap na obali za matrone i mudre starce
Ostavljam šešir mladićima bez krova nad glavom
Ostavljam pisma i obogaljenu pisaću mašinu
I, prepuštena uspomenama, konačno tečem koritom
Koje sam dugo, dugo kopala

Nikola Radošević

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here