Miris kiše

0
1840
Foto: Michael Gaida - Pixabay

Foto: Michael Gaida – Pixabay

 

Miris kiše

Ponovno rađanje pastelnog neba.
Dovelo je ovaj put do nekog čudnog
Osećanja možda nedefinisanog do sada.
Ali sigurno je da naprelasku sunca
u te čudne boje živi bezbroj simbola
koji vode u neki novi svet fantastičnog.

Drvoredi lipe mirišu na detinjstvo.
dok se iznad njih bez granica proteže
spoj zlatnih nijansi, tamo gde
sunce baca svoje senke.
Sunce se probijalo kroz
Kišne kapi beline pastelonog neba
koje je mirisalo na slobodu.
Tada osećala se žar zemljine energije
i salala neku čudnu struju svima onima
koji su tragali za nečim do sada neviđenim.

Znao sam da tada sva ta tmina
U najvećim dubinama može
Da odnese i najlepši cvet.
Padala je kiš, plakao sam,
Onako beѕ raѕloga jer osetla se
seta u vazduhu, mirisala je.

Kako to? Pitaš se?
Onako kako miriše bol,
kao kada nekoga nema.

Ptice su tada pevale
Jače nego ikada kao da
su osetile taj isti miris patnje
jer to kao da se širilo svuda i obuzimalo svja.
A ono zlatno bilo je tu,
kaovrhunac lepote, svetlosti
i znao sam da to vodi u galaksiju svemogućeg
gde sam najviše želeo da odem.

Ta svetlost padala je namene
dok sam koračao ovim svetom praznine
i gde još jedina sloboda bila je gledati u nebo.
Bilo ono pastelno, vatreno ili krvavo
Uvek sam znao da je to san.
I sama pomiso na to bi me vodila
ovim istim putem do jedine tajne vrta.
Tamo gde se predeo greha spaja
sa lepotom i naravno nestaje taj isti greh.
Jer lepota jača je, jer nosi miris neba,
gde se spajaju sve boje istine
i kiša miriše tajanstveno bolno.

Aleksandar Bošković

 

Aleksandar u originalu piše pjesme na ćirilici:

 

Мирис кише

Поновно рађање пастелног неба.
Довело је овај пут до неког чудног
осећања можда недефинисаног до сада.
Али сигурно је да на преласку сунца
у те чудне боје живи безброј симбола
који воде у неки нови свет фантастичног.

Дрвореди липе миришу на детињство.
док се изнад њих без граница протеже
спој златних нијанси, тамо где
сунце баца своје сенке.
Сунце се пробијало кроз
Кишне капи белине пастелоног неба
које је мирисало на слободу.
Тада осећала се жар земљине енергије
и салала неку чудну струју свима онима
који су трагали за нечим до сада невиђеним.

Знао сам да тада сва та тмина
у највећим дубинама може
да однесе и најлепши цвет.
Падала је киш, плакао сам,
онако беѕ раѕлога јер осетла се
сета у ваздуху, мирисала је.

Како то? Питаш се?
Онако како мирише бол,
као када некога нема.

Птице су тада певале
Јаче него икада као да
су осетиле тај исти мирис патње
јер то као да се ширило свуда и обузимало свја.
А оно златно било је ту,
као врхунац лепоте,светлости
и знао сам да то води у галаксију свемогућег
где сам највише желео да одем.

Та светлост падала је на мене
док сам корачао овим светом празнине
и где још једина слобода била је гледати у небо.
Било оно пастелно,ватрено или крваво
Увек сам знао да је то сан.
И сама помисо на то би ме водила
овим истим путем до једине тајне врта.
Тамо где се предео греха спаја
са лепотом и наравно нестаје тај исти грех.
Јер лепота јача је,јер носи мирис неба,
где се спајају све боје истинe
и киша мирише тајанствено болно.

Александар Бошковић

 

O autoru:

Александар Бошковић рођен је 2001.године у Београду. Живи у Убу где је завршио основну школу „Милан Муњас“ , након завршене основне школе уписује средњу медицинску школу „Др. Миша Пантић „ у Ваљеви где тренутно успешно завршава 4. разред, спрема се за стдије књижевности на Филилошком факултету у Београду.

Још увек аматер у свету поезије,пише песме различите тематике и објавлјује своје радове и зборницима за младе ауторе. Песме су му објављене између осталог и у зборнику „Птице од папира“ под покровитељством књижевног клуба Планет поезије из Срајева на порталу АС оглас издаваштва као у Sapphoart – часопису за поезију.

Учесник је републичких такмичења из књижевности “Књижевна олимпијада“ 2016/17,2017/18, 2018/19. године са запаженим пласманима на једно од прва три места сваке године.

Добитник је књижевне награде за другонаграђену љубавну песму на 19. Јавном љубавном конкурсу „Пјесме над пјесмама“ у категорији Младе наде љубавног песништва.

 

Aleksandar Bošković rođen je 2001. godine u Beogradu. Živi u Ubi, gdje je završio osnovnu školu „Milan Munjas“, nakon završene osnovne škole upisuje medicinsku srednju školu „Dr. Miša Pantić “ u Valjevu, gdje trenutno uspješno završava 4. razred, priprema se za studij književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

I dalje je amater u svijetu poezije, piše pjesme na različite teme i objavljuje svoja djela i zbirke za mlade autore. Njegove pjesme objavljene su, između ostalog, u zbirci “Ptice papira” pod pokroviteljstvom književnog kluba Planet poezije iz Sarajeva na portalu AS koji objavljuje oglas kao u Sapphoartu – časopisu za poeziju.

Sudionik je nacionalnih literarnih natjecanja „Književna olimpijada“ 2016/17, 2017/18, 2018/19. godina s zapaženim položajima na jednom od prva tri mjesta svake godine.

Dobitnik je književne nagrade za drugostruko nagrađivanu ljubavnu pjesmu na 19. Javnom ljubavnom natjecanju „Pjesme nad pjesmama“ u kategoriji Mlade nade ljubavne poezije.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here