Priče iz bibliobusa: kako je bilo u počecima – Ivan Trepotec

0
260

Foto: CK

Centar Kulture predstavlja intervju s nekadašnjim vozačem bibliobusa Ivanom Trepotecom iz Novigrada Podravskog. Pročitajte zanimljive dogodovštine koje su djelatnici imali u samim počecima rada bibliobusa koje su nam danas nezamislive, kao i humoristične događaje koje su doživjeli.

 

Ivo, recite nam kada ste počeli radi u bibliobusu?

Bilo je to 1979. godine. Radili smo u sklopu knjižnice iz Koprivnice. Dopeljal sam autobusa iz Slovenije, iz Maribora. U tadašnji bibliobus stalo je oko tri tisuće komada knjiga. Tada nije bilo tehnologije kak danas i sve je bilo drugačije. Kad me je netko pital za neku knjigu provjerili smo u evidenciju u kartone koje smo držali u ormariću. Danas je sve to u kompjutorima pa je lakše. Na početku smo radili dvojca.

 

Koju dionicu ste imali kada ste obilazili sela i kako je to izgledalo u tvoje vrijeme?

Treba se sada toga setiti. Imali smo nekih 25 stajališta dok ih sada ima preko 30. Tada smo išli po tadašnjoj Općini Koprivnica. Tad se nije išlo na Đurđevačko područje niti na Križevačko nego na područje bivše Općine Koprivnica. Svaki dan smo imali po 4-5 stajališta po selima.

 

Stajališta su bila kod škola ili…?

Većinom su bila u centru mjesta. Dok smo mi počinjali bilo je rečeno da ne bumo servis školskih knjižnica. One moraju biti posebno. Mi smo krenuli kao narodna knjižnica. Više da budemo starijima ljudima na usluzi. Onda je uglavnom djece bilo oko 15 posto, a sve ostalo stariji ljudi. Danas je to drugačije, preokrenulo se. Staje se pred školama, vrtićima.

 

Kako je tada izgledao upis u evidenciju bibliobusa?

Prvi dan smo išli trojca na teren. Inače smo bili po dvoje, ali prvi dan išlo nas je troje. Sve se je delalo (radilo – op. ured.) ručno. Kada je došao član svi podaci kao što su ime prezime, adresu stanovanja, sve se je unosilo ručno. Dok smo prvi dan učlanili oko 120 ljudi ruke su te bolele dok si sve to ispisal. A onda su masovno dolazili. To je tada bil hit. Većina sela nije imalo knjižnicu pa su dolazili k nama. Kaj je bilo interesantno, imali smo vanjske zvučnike. Ja sam vozil kroz selo, a moj knjižničar je vikal „Putujuća knjižnica stigla je u vaše selo. Učlanite se… Košta tolko i tolko…“ . Čuj tad smo ko cirkus išli.

 

To je tako bilo u početku…?

To je bilo u početku. Ali to nije bilo dugo jer zbog kiše otišli su vanjski zvučniki. Iako su bili malo uvučeni svejedno ih je kiša uništila.

 

Koliko je koštala članarina u to vrijeme?

Otprilike 50 dinara za odrasle, a oko 20 za djecu. Prošlo je 42 lete (godina – op. ured.) pa se ne sećam točno.

 

Koje knjige ste imali u bibliobusu i koje žanrove?

Većinom je bila beletristika i dječja knjiga. Znalo se je dogoditi da smo podelili sve dječje knjige jer se nisu vračale. Sada bibliobus ima font od oko 35 hiljad, a mi smo tada imali oko 2 i pol hiljade. Onda su deca dolazila pa im nismo imali kaj dati. Imali smo Asimova i Clarka to su bile knjige naučne fantastike pa smo im to davali jer im nismo mogli reći „Nemrem ti nikaj dati“. Poslije se to stabiliziralo jel je recimo 10% stanovništva čitalo, ostali su došli zbog recimo lektire. Ali 10% ljudi je čitalo s guštom, a tak je i danas.

 

Koliko je trajala posudba?

Većinom mesec dana. A išli smo u ciklusu svaka dva tjedna po stajalištima. Izbegavali smo menjanja stajališta jer ljudi su zapamtili stajališta. Recimo tu u Novigradu se ide u utorak od kad se ja sećam. Prvi dan smo išli Glogovac, Bregi, Sigetec, Lebine (Hlebine – op. ured.). A u Novigrad smo kasnije krenuli. Većinom smo išli na jednu stranu kad smo krenuli.

 

Bilo je puno članova?

Zadnje kaj se sećam dok sam otišel u mirovinu pred pet godina bilo je oko 2 do 2 i pol tisuće članova. To je jako puno na mali broj knjiga. Poznavali smo te naše korisnike, znali smo koje knjige moraš donesti. I većina tih ljudi čita nove knjige. Imam tu (u knjižnici Novigrad P. op. ured.) preko 3-4 hiljade knjiga, ali kaj ti to vredi kad su većinom to starije knjige. Oni su to pročitali. Čitačima koji tjedno čitaju jedno dvije knjige ja njima nemam kaj ponuditi.

 

Koliko dugo vam je prvi autobus izdržao?

Prvi je držal 24 godine, a ovaj je sad 16 leto. A čuj mi kad smo kretali nije bilo interneta. Mi smo bili nosioci vesti od sela do sela. Sečam se babice su nam dolazile i govorile „Kaj da sejem, kaj da špricam…“. Negda nesi imal gde dobiti informaciju pa su dolazile i pitale „Je znate kak bi bilo ovo, jel bi bilo dobro ono…“. Čuj bili smo internet dok neje bilo interneta.

 

Jeste ste imali i novine?

Ne, samo knjige. Kaj si mogel ponuditi. Nisi niti imal prostora da si nekaj pročitaš i sedneš. Sad već ima i stol gde si deneš kompjuter.

 

A jeste imali pauze?

A čuješ, imali smo negde pauzu dok sam obavil posla i na brzinu se najel. Nisam imal pravu pauzu kaj bi sad rekel pol vure pauza. Videl si niko nejde onda pojedeš. Mi smo prije sedam kretali, a dućani nisu delali prije sedam. A u nekim mestima nisi mogel kupiti ništ. Nekad nije bilo škrinja, frižidera. Nekad si moral kupiti štangu salame i kilu kruha. Nije bilo da ti naprave sendvič ko sada.

Dok se nekad bibliobus strgali onda je bil problem. Onda po selima nije bilo telefona. Nego sam onda stopiral kaj sam došel do Koprivnice, onda sam zel svojega auta i onda sam otišel v Rapid, tam sam natovaril majstora i alata. Majstora sam otpeljal do autobusa kaj su to oni prišarafeli. Auta svojega ostavil sam tam (gdje je bio autobus op.ured.), bibliobusa otpeljal na parkiralište onda me nešće moral voziti ili sam moral stopirati do svoje auta.

 

Znači prava avantura…

Je čuj to su bile takve avanture. Negde u selima je bilo telefona u dućanima, ali kaj vredi, koga buš nazval.

 

A dok netko nije na vrijeme vratio knjigu…?

A čuj, bilo je kazni… Bilo je pravilo da se moraju kazne naplaćivati. Baš ako znaš nekoga ko ti je bil dugo godina kaj je posuđival… Onda si mu pregledaj jenput, pa je drugi puta, pa je pak zakesnil leto dana pa sam ga onda treći moral kazniti jer vidiš da mu nikaj ne koristi… Mislim da je bilo pet dinara po tjednu, mislim da je tak bilo… Posle se je povećalo jer je bila inflacija. Već ’79 su počele inflacije… To je onda bilo 50 dinara po tjednu. Onda smo bili milijunaši. Onda je knjiga koštala milijon dinara. Onda je zbilja bila velika inflacija. Dok ne probaš ne znaš. Čim si plaču dobil mam si kupil robu ili promenil u marke.

 

Je li bilo još kakvih zanimljivih situacija?

A čuj, bilo ti je svega. Dolazile su babice za svoje unuke posuđivat lektiru. Došla je tak jedna i oče knjigu ‘Antinoga’, dojde i oče knjigu i sad ti znaj da je to Antigona ha ha ha (smijeh). Rekla je ona da joj je unuka rekla da joj treba Antinoga. Došla je babica „Dajte mi knjigu Antinoga“ ha ha ha (smijeh), sad ti znaj. Ili čuješ, dolazili su posuđivat knjige: „Meni je moja suseda rekla da je ona čitala tak lepu knjigu, ja znam kakav je sadržaj, ali ne znam kak se zove i što ju je napisal“. Pa ti najdi to, koja je to knjiga. Dobro je bilo dok sam ja pročital tu knjigu, ali nemreš to se znati. I onda se sečaj ti. Svega je bilo…

 

Ivan Trepotec u knjižnici Novigrad Podravski koju danas održava.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here